Dobri međuljudski odnosi vode apoteku do uspeha – Apoteka plus Antić

Farmaceut je najdostupniji zdravstveni radnik, a za dolazak u apoteku nije potrebno zakazivanje. Ipak, za opstajanje jedne apoteke tokom godina, pored stručnog i ljubaznog kadra, neophodni su i mudri poslovni potezi i posvećenost radu, svih sedam dana u toku svake nedelje. Apoteka Plus Antić, locirana u Babušnici i Pirotu, predstavlja primer apoteke od poverenja, koja traje više od decenije i neprekidno unapređuje svoje usluge. Kao članici Udruženja Apoteke plus, pored lepih želja povodom nedavnog rođendana, vlasnici Apoteka Antić, Ana-Mariji Antić uputili smo i pitanja koja se odnose na apotekarstvo u Srbiji danas.

1. Čestitamo Vam jubilej. Uspešno poslujete već 11 godina, postepeno ste širili mrežu apoteka i postali jedan od lidera u okrugu. Kako Vi to doživljavate? 

Hvala na čestitkama! Naše trajanje od ovih, hvala Bogu, već 11 godina i zadovoljavajuće dobro poslovanje, doživljavam kao potvrdu nekoliko svojih čvrstih uverenja. Prvo od njih je da je Srbija najbolja i najlepša zemlja na svetu za život za nas koji smo u njoj rođeni. Drugo je da se u Srbiji, u svakom njenom delu, može postići visok kvalitet življenja i poslovanja ukoliko čovek ima dovoljno samosvesti da veruje sopstvenom zdravom razumu. I treće, da se uvek isplate smelost da se otpočne samostalni posao, uloženi trud, velika posvećenost, vera u lične sposobnosti, beskompromisni imperativ dobrih međuljudskih odnosa u kolektivu i iz njih proistekao sinhronizovani timski rad. Kad kažem isplate se, mislim u svakom smislu – kako  i u najprozaičnijem finansijskom, tako i u suštinskom, koji pruža satisfakcija da se radi dobro i da se to što se radi, čini na svoj sopstveni, autentičan način.

2. Tokom rada susretali ste se sa različitim izazovima. Koji su bili najveći i kako ste to uspevali da ih prevaziđete? 

Neregulisanost uslova za postojanje i poslovanje farmaceutske zdravstvene zaštite na primarnom nivou je, verujem, najveći izazov sa kojima se sreću sve kolege koje su odlučile da se bave samostalnom apotekarskom delatnošću. Povlašćeni položaj takozvanih državnih apoteka, čiji je osnivač lokalna samouprava i čiji su izvor budžetskih profita bile, a u nekim mestima i dalje ostale, upravo te državne apotekarske ustanove, svakako jeste svojevrsna prepreka ravnopravnom i produktivnijem poslovanju. Po nekoliko osnova – zbog većeg poverenja, iako u sadašnjem trenutku čak delimično i iracionalnog, građana u kvalitet tamo pružene usluge, zbog favorizovanja državnih apoteka prilikom upućivanja pacijenata iz domova zdravlja od strane dela tamošnjeg medicinskog osoblja, zbog većeg “progledavanja kroz prste” od strane inspekcijskih službi za nepravilnosti u njihovom radu i, verovatno najbitnije, u otvorenom favorizovanju apotekarske ustanove od strane njenog osnivača – opštine, odn. grada. Tako smo u jednom periodu imali situaciju da farmaceutski tehničari iz lokalne apotekarske ustanove svakodnevno prate lekare prilikom odlaska na teren sa kutijom unared dogovorenih lekova koje tako, iz automobila, direktno dele pacijentima, a sama ustanova otvara ogranak u potpuno neuslovnom lokalu od svega 20 kvadrata pored ambulante doma zdravlja, i takav lokal prolazi prijem kod zdravstvene inspekcije; a kada iz njega posle određenog vremena ipak bude primorana da se iseli, opštinski organi joj omogućavaju podizanje privremenog montažnog objekta doslovce na trotoaru, na prostoru gde nije pridviđena nikakva gradnja, a koji je, naravno, opet u neposrednoj blizini pomenute ambulante. U tako neregularnim i neravnopravnim uslovima, jedino insistiranje na konstantno visokom nivou kvaliteta pružene usluge je ono što pacijente opredeljuje i zadržava u našoj apoteci.

Sličan pristup primenjujemo i pri izlaženju na kraj sa drugim velikim izazovom sa kojim se svi u Srbiji suočavamo – često izrazito nelojalnom konkurencijom apotekarskih lanaca, koji, u cilju osvajanja tržišta, ulažu ogromna sredstva, kako u otvaranje neprofitabilnih ogranaka, tako i u marketing. I ovde najbitniju ulogu igra i dalje neregulisano tržište i uslovi poslovanja apotekarskog sektora koji su nam svima predobro poznati – izostanak jedinstvene cene leka, nepostojanje kriterijuma za otvaranje novih poslovnih jedinica, nepoštovanje zakona o oglašavanju itd. Dugo očekivano rešenje bar dela ovih problema koje je trebalo da donese novi zakon je u potpunosti izostalo. Takođe, neophodna je i veća podrška strukovne komore.

3. Kako vidite farmaceutsko tržište u Srbiji? Na čemu treba raditi, šta mislite da treba promeniti?

Farmaceutsko tržište u Srbiji vidim uglavnom kao haotično, neregulisano, a velikim delom i neregularno, iz prethodno pomenutih razloga, a što nije samo moje zapažanje. Šansa za sistematsko rešenje i promenu je, kao što rekoh, propuštena prilikom donošenja Zakona o zdravstvenoj zaštiti, tako da mi se čini da je u ovom trenutku, u ovakvim zakonskim okvirima i sa ovakvim izostankom zaštite od strane strukovne komore, na svakom pojedinačnom subjektu da pokuša da pronađe svoju “nišu” u kojoj će moći da posluje i živi od svog rada. Nažalost, ovolika devalviranja struke dovela su i do masovnih odlazaka kolega na prividno, i to primarno materijalno, “bolja” mesta za život i rad, te je tim veća odgovornost na onima koji su regulisanjem farmaceutske struke, mogli, ali nisu i hteli, da to spreče!

4. Vaša briga o zaposlenima je izuzetna. Na osnovu čega Vi formirate tim? Koje veštine upravljanja biste podelili sa nama?

Hvala Vam za ovo zapažanje, nemalo mi znači jer je suštinski, ljudski kvalitet, kako u odnosima prema pacijentima, tako i u međusobnim relacijama članova kolektiva, ono što je meni zaista najprimarnije u odnosu na sve ostale aspekte posla! 

Kao što i sami znate, na fakultetu nismo dobili dovoljno znanja koje bismo primenili u praksi, bilo da se to odnosi na ekonomsko-administrativni, bilo na menadžerski i kadrovski deo poslovanja. Tako sam, poput, verujem i većine, naših kolega koji su se upustili u avanturu formiranja sopstvenog tima, morala da radim ili po ličnom osećaju, neretko i intuiciji, ili da tražim načine za neki vid doškolovavanja u ovim oblastima. Kao tipičan Srbin, više sam sklona dovitljivim improvizacijama nego primeni neselektivno apsorbovanih projekata koji su uvezeni iz inostranstva. Nikada ne koristim, niti prihvatam izraze “radnici” ili, još gori, “gazda”, jer zaista verujem da su zaposleni i poslodavac, osim u smislu različitosti odgovornosti i obaveza, suštinski jednaki. Kolege sa kojima radim u apoteci odabrala sam na sličan način kao što biram i svoje prijatelje. Osim neophodnog, ali ne i dovoljnog uslova, posedovanja adekvatnog obrazovanja, bitno mi je da delimo slične stavove i da imamo slične vrednosne sisteme. Ako je neko voljan da radi, da sarađuje sa ostalim kolegama, da uči od drugih i da uči druge, da se nesebično posveti poslu i da se zaiste potrudi, onda sam ja više nego voljna da mu adekvatno, i još nesebičnije, uzvratim. Kako u, ponavljam, prozaično materijalnom smislu, tako i u smislu uvažavanje celokupne ličnosti, pružanja prilika za lični rast i razvoj, davanja pristojne autonomije u poslu i mogućnosti da se utisne sopstveni pečat u svim aspektima rada. To sve skupa, zajedno sa zaista dobrom, toplom, iskrenom drugarskom atmosferom u kolektivu mislim da zadržava ove stvarno kvalitetne, visokoobrazovane mlade ljude sa kojima radim, ovde, a mene čini zadovoljnom i ponosnom! Napominjem da su osim diplomiranih farmaceuta/magistra farmacije, gotovo i svi farmaceutski tehničari u našoj ZU završili fakultete.

5. Svojim znanjem, iskustvom i energijom možete mnogo da doprinesete razvoju apotekarstva. Koji su Vaši planovi za budućnost?

Još jednom, hvala – no, bojim se da samo lično zalaganje pojedinca, jednog ili više, može malo šta da promeni, o kojoj god količini energije, kompetencija i dobre volje da se radi. Kada bi ljudi iz naše struke, umesto poslovičnog povijanja šije i slaganja sa svime što nam se spolja nameće pokazali bar deo sloge, odlučnosti i zalaganja za sopstvenu dobrobit koju su pokazali srpski advokati pre nekoliko godina, ili slovenački farmaceuti svojevremeno (kada su – nama nezamislivo- na neko vreme bile zatvorene sve tamošnje apoteke, do ispunjenja njihovih zahteva), moglo bi realističnije da se govori o nekom razvoju apotekarstva i napretku struke u nas. 

Ne znam da li se sećate onog vica iz doba studiranja kada se za ispit traži da se nabuba ceo imenik grada Beograda, i u kom filolozi pristaju da nauče napamet samo imena i prezimena pretplatnika, ETF-ovci se takođe pobune i pristanu da uče samo brojeve telefona, dok jedino farmaceuti bespogovorno prihvataju postavljeni zadatak, bez i da pomisle da ulaze u raspravu o njegovoj smislenosti, i jedino im je pitanje – a za koji rok to treba!?

Ovako, u sadašnjim okolnostima, ostaje na nama pojedincima (verujem, i ne tako usamljenima – naše Udruženje Apoteke PLUS  je dokaz da nas i nije tako malo) da nastavimo da i dalje kreiramo maksimalno moguće dobre i profesionalne uslove za rad. Ja svakako to nameravam, u nadam se, još i većem kolektivu i sa još kojom poslovnom jedinicom, a isto želim i svim slično posvećenim kolegama!

*Prva Apoteka Antić osnovana je pre 11 godina na dan Svetih vrača, koji se i praznuje kao slava apoteke. U okviru teksta nalaze se fotografije naših kolega iz Apoteka Antić, u radnom ambijentu i na proslavi rođendana apoteke.